(pesma o ženi koja ne robuje godinama, ni klišeima mladosti)
[strofa 1]
Prešla sam podne, al’ kafu još pijem bez šećera
Volim jutra bez buke, i muškarce bez obećanja
Nosim štikle kad hoću, a ponekad i patike
Ne brojim bore, brojim dane kad sam bila svoja
[strofa 2]
Kažu: „Lepa si za svoje godine“,
Kao da treba da se izvinim što postojim
U izlogu mladosti – ista haljina svaki put
A meni je udobno u sopstvenoj koži, pa makar bila prošlog kroja
[refren]
Ne pitaj me koliko imam godina
Ljubav ne zna da sabira
Mladost se glumi, mudrost се носи
A ja sam prošla sve, pa mi lepo u svojoj koži.
Ne nosim prošlost kao krivicu
Već kao svedočanstvo da sam živela
Prešla sam podne – i znaš šta?
Još uvek ne idem kući
[strofa 3]
Imam prijatelje mlađe od moje prveljubavi
I sećam se kad se muzika slušala bez ekrana)
Ne pričam o vremenu kad je sve bilo bolje,
Samo znam šta mi više ne treba.
[refren]
Ne pitaj me koliko imam godina
Ljubav ne zna da sabira
Mladost se šminka, duša ostaje gola
A ja sam i dalje ista– samo bez drame i parola.
Ne nosim prošlost kao ranac
Već kao vino što se ne pije brzo
Prešla sam podne– i zore su dalje moje.
[outro – govor/šapat, uz klavir i gudače]
Nekima je jesen kraj…
A meni tek novi ples.
Ne hranim ilzije – samo sebe.
A to, veruj, mnogo lepše stari.
astrolog i pisac
Nelly Poerich
Nelly Poerich
Нема коментара:
Постави коментар