NE MOŽEŠ TAKO
LYRA MEDIUS – POEZIJA PEVA
NELLY POERICH
Kada ljubav zakuca na pogrešna vrata
Postoje susreti koji se dogode u pogrešno vreme, a ipak nam se učine kao da smo ih čekali čitavog života. Dvoje ljudi se prepozna, pogledi se zadrže duže nego što bi trebalo, reči dobiju neko drugo značenje, a srce, taj večiti neposlušnik, počne da piše priču za koju razum već zna da nema srećan završetak.
Ljubav, međutim, ne pita uvek za okolnosti. Ne proverava jesu li putevi slobodni, jesu li obećanja već data nekome drugome, niti koliko će duša povrediti ako se prepusti sopstvenoj želji. Ona jednostavno dođe, tiho ili burno, i zatraži svoje mesto pod suncem.
Ali nije svaka ljubav koja se rodi dobila i pravo da bude življena.
Postoje granice koje ne postavlja nedostatak osećanja, već savest. Postoje koraci koje ne zaustavlja strah, nego dostojanstvo. I postoje žene koje umeju da vole toliko snažno da im se čini kako bi zbog ljubavi mogle pomeriti planine, ali ipak ne pristaju da svoju sreću grade na tuđoj nesreći.
Jer šta znači voleti čoveka koji već nosi burmu na ruci?
Da li je dovoljno što srce govori jedno, ako život uporno pokazuje drugo? Može li se od nečije čežnje napraviti budućnost, a da se pritom ne pogaze obećanja koja su već izgovorena pred drugim čovekom?
Na takva pitanja nema jednostavnih odgovora.
Navika, kažu, ume da bude jača od ljubavi. Ljudi ostaju u odnosima iz dužnosti, straha od promene, zbog zajedničkih godina ili zato što nemaju hrabrosti da priznaju kako su se putevi odavno razišli. A onda, negde između onoga što jesu i onoga što bi želeli da budu, pojavi se neko treći.
Neko ko nije tražio da bude deo tuđe nedovršene priče.
I tada počinje ona najteža borba — ne između dvoje ljudi, već između osećanja i sopstvene savesti.
U pesmi „Ne možeš tako“ govori žena koja poznaje snagu ljubavi, ali još bolje zna cenu izgubljenog dostojanstva. Ona ne poriče svoju čežnju, ne skriva da voli, niti pokušava da umanji ono što oseća. Naprotiv, priznaje ljubav otvoreno, gotovo prkosno, ali upravo u tom priznanju pronalazi snagu da kaže — dosta.
Pred njom je čovek koji je želi, ali pripada nekom drugom životu. Na njegovoj ruci stoji mali, okrugli znak velikog obećanja. Burma, koja je nekada bila simbol zajedništva, sada postaje granica između želje i stvarnosti.
U toj jednoj slici sadržana je čitava drama.
Žena ubrzava korak, pokušava da pobegne od osećanja koja joj ruše mir, ali zna da od sopstvenog srca nije lako otići. Ipak, ona ne bira poniženje zarad nekoliko trenutaka nežnosti. Ne pristaje na čekanje bez kraja, na polovičnu pripadnost, na obećanja koja se izgovaraju jednom, a već sutradan odlažu.
Njeno odbijanje nije odsustvo ljubavi.
Ono je dokaz da ljubav, ma koliko bila velika, ne sme postati opravdanje za gubitak samopoštovanja.
Zato njene reči nisu molba. One su odluka.
„Ne, tako sa mnom, ne možeš tako.“
A možda je upravo to jedna od najtežih životnih lekcija: naučiti da nekoga možemo voleti svim srcem, a ipak mu reći da ode.
Jer ljubav nije samo ono što smo spremni da damo drugome.
Ljubav je ponekad i ono što smo dužni da sačuvamo u sebi.
NE MOŽEŠ TAKO
Autorska pesma – Nelly Poerich
Zašli smo u duboku jesen
pratiš me željom ponesen
a tamo negde ona postoji
tamo gde nismo celi i svoji.
Kiša se kani ponovo pasti
ubrzavam korak probam se spasti
od ljubavi koja ponos mi ruši
koja ko kost u grlu guši.
Refren
Ne, tako sa mnom, ne možeš tako
i da te volim do boga jako
gledam u burmu na tvojoj ruci
požuri kući crtu podvuci.
Navika je čudo bar tako kažu
neke se stvari očito odlažu
ja ovako neću to siguran budi
požuri kući pa tamo ludi.
LYRA MEDIUS – POEZIJA PEVA
NELLY POERICH
Lyrics: Nelly Poerich
Vocal: Nelly Poerich
SOKOJ – CISAC
© Nelly Poerich | LYRA MEDIUS
Sve što bih rekla, pesma će reći.
Kada srce kaže da, a dostojanstvo ne
Nije svaka neostvarena ljubav poraz. Ponekad je najveća pobeda upravo ona koja se ne vidi — trenutak kada čovek, uprkos svemu što oseća, odluči da ne pogazi sopstvene vrednosti.
Ljubav koja traži da izgubimo sebe možda može doneti nekoliko trenutaka sreće, ali teško može doneti mir.
A mir sa sopstvenom savešću dragoceniji je od svakog obećanja koje nema hrabrosti da postane stvarnost.
Jer postoje vrata na koja ljubav može zakucati, ali kroz koja dostojanstvo ne dopušta da prođemo.
I zato — ne možeš tako.
Нема коментара:
Постави коментар