LIČIŠ NA KIŠU LYRA MEDIUS – NELLY POERICH

 

LIČIŠ NA KIŠU

LYRA MEDIUS – NELLY POERICH

Kada ljubav zamiriše na kišu

Postoje ljudi koji u naš život uđu poput prolećnog sunca, donesu svetlost, probude osmeh i učine da poverujemo kako je sreća konačno pronašla našu adresu. A postoje i oni drugi, koji nam zauvek ostanu u duši poput kiše. Ne zato što su doneli samo tugu, već zato što su dotakli ona najskrivenija mesta našeg bića, tamo gde se ljubav i bol prepoznaju bez ijedne izgovorene reči.

Kiša je oduvek bila neobičan saputnik ljudskih osećanja. Nekada nas umiruje, nekada vraća uspomene, a ponekad se čini da svaka njena kap nosi nečije ime. I dok se nad gradom smenjuju oblaci, u nama se bude slike nekadašnjih susreta, nedovršenih razgovora i obećanja koja nisu uspela da nadžive vreme.

Ali šta se događa kada ljubav još postoji, a sudbina više ne dopušta da joj pripadamo?

Čovek može da promeni grad, kuću, navike, pa čak i način na koji posmatra svet. Ipak, postoje osećanja koja ne pristaju na zaborav. Ona se vraćaju u tišini, u šumu koraka, u mirisu mokrog lišća i u onom neobjašnjivom drhtaju srca kada nam se učini da ćemo ponovo sresti nekoga ko je nekada bio čitav naš svet.

Pesma „Ličiš na kišu“ nastala je iz upravo takvog osećanja. Ona govori o ljubavi koja nije prestala, ali je morala da se suoči sa nečim jačim od ljudske želje — sa sudbinom.

U njenim stihovima sudbina nije samo nevidljiva sila. Ona postaje gotovo stvarna žena, neumoljiva gospodarica ljudskih puteva, koja svojom rukom razdvaja ono što su srca želela da spoje. Njena moć ne pita za obećanja, ne osvrće se na suze i ne mari mnogo za planove koje smo tako pažljivo gradili.

A ljubav? Ona ostaje među koracima koji su postali teški, među usnama koje više nemaju snage da govore i među pogledima u kojima se čitaju sve neizgovorene reči.

Jer postoje rastanci u kojima niko nije prestao da voli. Samo su putevi, uprkos srcu, krenuli na različite strane.

I možda je upravo u tome najveća ljudska tuga: što ponekad ne izgubimo ljubav zato što je nestala, već zato što život nije znao gde da je sačuva.

---

LIČIŠ NA KIŠU

Autorska pesma – Nevenka J. – NENSI

Duga se lomi, razdvaja nebo

Plašim se suze, jer nje si deo

Ličiš na kišu jesenjeg jutra

Da li ću opet plakati sutra?

Refren

I kad bi hteli vratiti juče

Gospođa sudba rukave suče

Cedi nam dušu rukama pralje

Životu nekom, šalje nas dalje.

Sudbine ruka od naše jača

Od svake njene oštrice mača.

Došao jesi tek da me vidiš

Kolko da kažeš: „Volim te mila.“

Na crti tvoga prgavog čela

Linija moga dlana se skrila.

Pod nogom lišće sa vetrom zbori

Koraci naši olovni, spori,

a usne našle povod da ćute

Gospođa sudba kroji nam pute.

---

LYRA MEDIUS – POEZIJA PEVA

NELLY POERICH

Autor originalnog teksta: Nevenka J. – NENSI

Lyrics: Nelly Poerich

Vocal: Nelly Poerich

SOKOJ – CISAC

© Nelly Poerich | LYRA MEDIUS

Sve što bih rekla, pesma će reći.

Jer poezija ne prestaje da živi kada se stih završi. Ona nastavlja da govori kroz muziku, sećanja i osećanja onih koji je slušaju.